Kako se procenjuje da će do 2050. godine čak 1,2 milijarde ljudi imati neki oblik mentalnog poremećaja, naučnici sve intenzivnije traže načine da bolje razumeju, preveniraju i tretiraju ove bolesti. Dok se farmakološki pristupi razvijaju relativno direktno, psihoterapijski i „talk therapy“ modeli znatno su složeniji, jer ih je teško verno simulirati u laboratorijskim uslovima, bilo na ljudima ili životinjama.
U tom kontekstu, istraživači su počeli da ispituju da li AI modeli mogu da posluže kao alternativa za simulaciju određenih aspekata ljudskog psihološkog funkcionisanja.
Prema rečima dr Magdalene Wekenborg, koja vodi PsychoDigital Research grupu na TU Dresden, rezultati ukazuju na to da veliki jezički modeli mogu da reprodukuju obrasce afektivnih i kognitivnih procesa u kontrolisanim uslovima.
„Ove modele možemo koristiti kao alat za bolje razumevanje osnovnih mehanizama i za istraživanje novih pristupa, na primer u psihoterapiji zasnovanoj na razgovoru“, navodi Wekenborg.
Mogu li AI modeli da „imitiraju“ emocije?
Iako se mentalna stanja životinja ponekad koriste kao model u istraživanjima, naučnici ističu da ona ne mogu u potpunosti da obuhvate kompleksnost ljudskog ponašanja i subjektivnog iskustva.
Nasuprot tome, LLM sistemi su pokazali sposobnost da u određenim kontekstima imitiraju elemente ljudskog razmišljanja – uključujući ubeđivanje, emocionalno razumevanje i rezonovanje.
U okviru studije, istraživači su testirali da li AI modeli mogu da simuliraju emocije poput straha, anksioznosti, besa, gađenja, tuge, brige i stresa. Zatim su analizirali da li se te „indukovane“ emocije mogu modifikovati različitim strategijama regulacije, kao i da li utiču na način na koji model donosi odluke.
Rezultati pokazuju da, iako modeli ne poseduju emocionalna stanja u ljudskom smislu, oni mogu da reprodukuju obrasce mišljenja i grešaka koji se javljaju kod ljudi pod određenim emocionalnim uticajem.
To otvara mogućnost da se na njima izvode eksperimenti koji bi na ljudima ili životinjama bili neizvodljivi ili etički problematični.
Prema Jakobu N. Katheru iz TU Dresden, jedna od ključnih prednosti ovakvih sistema jeste njihova ponovljivost.
„Eksperimenti se mogu ponavljati u identičnim uslovima neograničen broj puta, uz mogućnost precizne kontrole varijabli“, objašnjava on.
To, kako dodaje, otvara vrata novoj generaciji istraživanja u psihologiji i biomedicini, zasnovanoj na podacima i simulacijama koje do sada nisu bile moguće.
